Објава путовања

Када би људи долазили к мени и причали ми своје приче, никада не бих помислио да напустим своју собу. Не бих је напустио прво из страха, али страх може да држи само део мене, па зато остављам Стефана Пса у Момчилову да се пати са својим књигама, иако он никада то не би назвао патњом. Кане већ дуго помишља да ће изгубити живот негде ван Студењака, ван те собе у којој је направио свој дом, ту где је по први пут осетио како је поседовати нешто и бити везан за место. Не воли своје родитеље, ако се то питате. Према оцу и осећа неку блискост, али према мајци ни трунку љубави, ништа сем мржње. Има двадесет и седам година и нико не би помислио да се иза те опијене веселости крије страх (нико осим оних који су читали трећи циклус из његове збирке „Плех оркестар“). Због тога не дам страху да ме веже за место, већ руком преписујем Кавафијеву песму о путу на Итаку и ушивам је под кожу као амајлију. Ако на путу и сретнем по неког Киклопа, знаћу да сам их све време носио у себи.

Уколико је ово игра, моја мапа је у великом мраку. Некад начујем приче о неким људима, долазе до мене вести из других градова, али како да знам да они стварно постоје ако не одем тамо и не откријем тај део мапе? Чини ми се као да нема ничега ван мог погледа, а онда се инзненадим кад откријем да и други играчи граде своје светове далеко од мене, и они у заблуди да не постоји ништа у магли неистражене територије, убеђени да је њихов живот само та једна прича у којој су. Занимају ме ти људи, а они неће доћи до моје собе, па морам да идем к њима.

Објављујем да сам на путовању. Ја, Стефан Стефановић, са својих једанаест регистрованих хетеронима и још по неким у зачећу, путујем. Дизајнер ми црта руту по којој ћу да се крећем, Програмер ми кује кодове за откључавање замандаљених врата, моје је само да постојим и да кроз мене собакаисти стварају и говоре. Овако је лакше, јер у мојој глави има места за читаве народе, па нас једанаесторо по цени једне карте сасвим комотно путујемо од града до града. Кане са слушалицама у ушима, Лајка комиран у разглављеном седишту, Јован П. Брајовић тајним путевима, Блуздог са дволитром у цегеру, Шапа загледан у небо, Ема као принцеза у скупим моторизованим кочијама, а Репин у првој класи приватног авиона. Остале не помињем, јер увек су са мном, али их неће бити на турнеји, осим у причама.

Ако је ово игрица, ово је почетак новог нивоа.

Share on Facebook0Tweet about this on Twitter0Share on Tumblr0Share on Google+0Pin on Pinterest0Email this to someonePrint this page

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *