Манифест

  Ми смо Собакаисти. Нисмо се удружили из политичких разлога, није нас никаква пропаганда спојила, не држе нас националне ни верске стеге, ништа тако јефтино као крв нас не спаја, новцу се не клањамо. Нисмо се окупили око једне заставе, нити нас је иста звезда водила до овог места. Наше су везе егзистенцијалне – ми живимо ради уметности. Ми смо сви дављеници у мору баналне свакодневице, а овај кружок је наше острво, наша мала ада, наша лука у коју пристајемо да се одморимо, јер живот је проклето дуг, а море је ретко мирно. Сваки од нас је свој њух пратио да би дошао довде. Препознали смо се међусобно по неком тајном знаку који нам нико није показао, чули смо музику и пратили смо звук, свако је у себи нашао обележје, чудни белег наше судбине, јер ми сви верујемо да смо изабраници, да смо пророци у новом свету где ће уметност бити важнија од телевизије, важнија од забаве, где ће уметност бити потреба, физичка и духовна неопходност.

  Ми смо Собакаисти. Ми смо пси што бесно гризу за уметност, ми смо чувари богате ризнице светске културне традиције, ми смо водичи онима што не знају за овај пут. Нисмо постмодернисти, нисмо лапурлатисти, али нисмо ни инокосни – знамо ко је пре нас био овде, али нико се до кости није дао као што је сваки од нас спреман. Има у нама оне силе са почетка двадесетог века, када је у ратовима, у крвавим окршајима, и књижевност учествовала, када су слике бомбардовале, а филмови решетали масе. Има у нама нешто од те ангажованости, али ми нећемо нове обрачуне, срамну нељудскост света, ми хоћемо да се човечанство и у миру сети хуманизма, да се пита о смислу живота, а како другачије него – уметношћу. Не мислимо да је масна кобасица важнија од Шекспира, нити да Шекспир засити празан стомак, али лајемо на оне што срљају у тривијалност постојања, лајемо на дебеле мешине што нису гладне уметности.

  Ми смо Собакаисти и стварање нам је светиња. Верујемо у Креацију, у оно што надвисује пропадљивост и деструкцију, оно што досеже даље од сваке периодике, оно што може да се огласи у тишини векова. Верујемо да ће све што створи и један од нас променити свет; не бринемо се када ће се то догодити, да ли сутра или за хиљаду година, јер за нас је Алтамира музеј човечанства, исто као и Музеј савремене уметности у Београду, (недоступан колико и сама пећина). Све што смо данас посејали, може да избије из земље било када у вечности постојања, као што смо ми нашли корене у целом свету и жиле су нам дубоко у Јужној Америци, у култури Инка и Маја, у Африци и њеној болној историји, у џезу, у Лувру, у Русији и Истоку, и дубоко, дубоко, дубоко на Балкану. И како смо појединачно налазили пут кроз густу шуму глупости, тако ће и нас неко наћи, јер онај који се даје тражењу, тај и налази.

  Ми смо Собакаисти и не плашимо се грешке, импровизације, искрености, покушаја, муке и зноја. Не плашимо се да ћемо остати незапажени, а не жудимо за славом. Наши су циљеви да променимо стварност, а за то смо одабрали тежак пут, да од овога што имамо створимо бољи свет, а не да уништимо све постојеће и из пепела подижемо нашу реалност. Ми знамо, неки од нас су и видели будућност – уметност ће спасити човечанство и планета Земља биће домовина свих нас. Ове Речи су нови почетак.

  Радићемо неуморно. И прошириваћемо се. Дозиваћемо једни друге и спајати се. Нећемо бити странци ниједној уметности и у свакој ћемо дати нову стварност. Крећемо од књижевности, јер је и у првом кругу на почетку била Реч.

Ми, Собакаисти, заклињемо се да ћемо верно служити Стварању, заклињемо се на вечну верност Уметности.

 

Чланови:

Стефан Пас

Иван Собаков

Andrea Kane 

Astor Lajka

Црни Кер

Јован П. Брајовић 

Bluzdog 

Игор Репин

Predrag Šapa

Ema Šjen

Стефан Стефановић