Копиле постмодерне (или: шта сам научио на факултету)

  Ја, Стефан Стефановић, од оца Гојка и мајке Мирјане, рођен тринаестог октобра 1990. године, признајем да је све игра.

  Данас нема „Младе Босне“, јер је наша младост и виталност запела у „даунлоду“, недостају нам „печеви“ да закрпе прогоретине живота, а „конвертовање“ предуго траје. И да нам подају оружје, превише је тирана, на кога првог пуцати? Балкан је пиратски фајл у мрежи Европе и света. И није да смо уморни – ми смо сморени. Досада нас је изјела до кости, јер живимо у процепу између виртуелног и правог света, између онога што су нас учили да јесте и онога што видимо да јесте, разапети смо између „Мајке Русије“ и „издајице Европе“, а у колутању са једне на другу страну остали смо у кружници, прогутали смо свој реп. Досадно нам је и стога што смо већ све видели на телевизији, скинули смо са Интернета, знамо да је то туђа пропаганда, мислимо да смо најгори од свих, а ипак се снажно бусамо у груди и помињемо славну историју коју смо набубали, никада научили и схватили.
  Враћање самом себи, стога, није самољубиви чин, болесни егоизам, већ насушна потреба да се у шизофреном свету сачува здрав разум и, пре свега, буде срећан. Постмодерно друштво ме је научило да више није непристојно јавно истицати своје врлине, таленте и успехе, већ да се то сматра погодношћу и квалитетом у пословању, па тако евo и ја развијам свој си-ви, покрећем уметнички кружок „Собакаисти“ у којем ћу сваку мрву свог интересовања, жеље и талента изградити у велелепну мануфактурну радионицу.
  А чинило ми се да неће бити тако, јер до јуче сам био послушан студент књижевности, полагао сам колоквијуме и скупљао ЕСП бодове као сличице фудбалера и веровао сам, о тако сам силно веровао, да ће моја диплома значити ишта у будућем свету. Више од пола свог живота провео сам у образовном систему који ме је учио да ћу са завршетком факултета освојити неку велику животну награду. Родитељи су ме саветовали, као и многе друге, да је битно уграбити диплому и имати је „за сваки случај“. Васпитавају нас да морамо да се издигнемо изнад свих, чиме год да се бавимо, морамо да будемо најбољи; убедили су нас да сви заслужујемо простране канцеларије и подређене, па нас се у међувремену накотило и превише, и видим – ту нема места за моју диплому и мене.
  Ипак, знање никада није сувишно, чак и у савременом свету који захтева фискални рачун за сваку робу. Хуманистичко образовање вероватно више никада неће имати новчану исплативост, али ће вечно имати значај на макро плану човечанства, али и на микро плану постојања, јер, после свих тих прочитаних романа и анализираних фабула, примећујем да је стварност одавно налик на постмодерне романе. Ван књижевности страшно нас потресају плагијати докторских радова, а ми већ одавно знамо да ниједан документ није поуздан, да је све завера Библиотекара и да је читава историја какву познајемо можда само добро написана прича. Шта је један докторат наспрам историје народа? И оно што је у књижевности била гротеска и нонсенс хумор – сада је болна реалност, јер видим око себе како се државе граде на фиктивним документима, како се стварају нови језици сакаћењем свих законитости које сам научио из историје језика и како се преписују и моделирају читаве античке културе да би се обезбедила слабашна и провидна садашњица. Историографија, са којом се постмодерна спрдала, сада је врло јефтино средство за манипулацију. Балкан одавно личи на полигон за експериментисање.
  А где је улога уметности? Пре само сто година она је имала снагу да надахњује људе да учине свет бољим, а сада је маргинализована или се јефтино продала у сврху забаве. Та скрајнутост је резултат и понашања самих уметника: дипломе и звања су важније од идеја и дела. Постмодерна је прогутала свој реп и закључала се у прстен преиспитивања. И док се воде расправе на непосећеним предавањима и трибинама, стварност полако обољева од фикције, постаје иреална и несхватљива. Уметност је остала корак иза стварности, а уметник изгубљен у том раскораку. Време је да се уметност врати у свакодневицу.
  У књижевност сам ушао на Басарином бициклу, али не могу да останем у тој кружници, тај ланац се одавно прекинуо и сада бих само окретао педале у празно. Нема ни других линија које могу да наставим, јер видим Албахарија како је ударио у зид Текста и сад у бунилу понавља „ко ово пише? ко ово пише?“. Петковић ненадмашиво говори о темама које нас се не тичу и са којима не можемо да се поистоветимо, дух тих времена одавно не обитава у овом свету. Владушић је осетио ново поље стваралаштва и свакако заслужује признање за увођење савремене технологије у књижевност и извоз књижевности у савремене технологије, али његова белетристика је незанимљива и добар је пример како факултети књижевности од добрих читалаца праве просечне писце; у горем случају од лоших читалаца писце-самозванце.
  Собакаисти осећају дух времена. Собакаисти препознају вредности целокупне досадашње традиције, они су школовани, професионални полазници постмодерног друштва. Ако је још Џојс показао како је „Одисеја“ књижевна традиција човечанства, шта нас Собакаисте спречава, шта мене спречава да црпим материјал из целокупне уметности човечанства? Па сигурно је да нисам први у томе! Банкси (Banksy) је створио читаву културу уличне уметности пажљиво одабирајући и комбинујући са својим идејама безграничан материјал сликарске традиције човечанства. Успео је да постави основе будућим визуелним уметницима у том пољу рада, без обзира на то да ли се његова уметност може сматрати „високом“ или не. Његов допринос је што је „високу уметност“ извео у стваран свет, спасио је галерија и загушљивог испаравања интелектуализма. У музици то већ одавно ради „Тивери корпорејшн“ (Thievery Corporation). Користећи утицаје различитих музичких стилова, комбинујући их и спајајући их у жељени контекст, они стварају музику на темељу светске музичке традиције. Ако нешто можемо да научимо од постмодерне то је да је цео свет наша домовина и извор инспирације.
  Књижевност, а и целокупна уметност, одувек експлоатише неколико најзначајнијих тема – живот и смрт, љубав, питање Бога… Шта се променило након свих ових година? Живот има свог парњака у виртуелном свету – па како писати о стварности, када је наша стварност реализована према споља, ми прилагођавамо наше животе за излоге кроз које нас други виде, а не кроз унутрашње грађење. Како писати о љубави после сајбер секса и бесплатне порнографије на Интернету? И где је веза са Богом, где је „линк“? Собакаисти ће се храбро суочити са овим питањима.
  Верујем да књижевност има огроман потенцијал, иако свуда око нас запомажу душебрижници како нико не чита. Ипак, статистика показује супротно – ако Видојковић, Басало, водитељке и естрадне личности имају тираже од неколико стотина хиљада књига, у више издања, морамо довести у питање тврдњу да књига нема своју публику. Јасно је да постоји огроман број читалаца до којих данашња књижевност не допире јер се затворила у свој малени свет, у свој круг уског пречника повученог између професора и студената књижевности. Уметност мора да понуди нешто овом свету, иначе је њена сврха доведена у питање. И можда је права уметност она која осети тренутак у времену и понуди оно што фали свету. Ако је у средњем веку фалила слобода – ренесанса ју је пружила. Ако у данашњем свету фали виталност, радост, разум – уметност мора да је пружи.
  Не желим да будем миксер за млевење, не желим да разобличим хиљаду туђих цитата да бих створио своје дело. Собакаисти то неће радити. Не страхујем да ли ће то бити цењена уметност или тек ћорак испаљен у ваздух, још један ситан уметнички рукавац под именом собакаизам (пасматеризам). Не тражим и не очекујем признања, награде и похвале. Ако је време прави показатељ вредности неког уметничког дела – онда бринем још мање, јер постојање на овој планети је ограничено, и крајњим оптимистима је јасно да нећемо изгурати да обележимо две стотине година од Гавриловог пуцња.
  Желим да се играм. На столу крај мене лежи књига „Хетероними“ у којој су сакупљени текстови Фернанда Песое. Та књига је мали споменик који ме опомиње да сам ја неважан, само су моји хетероними битни, они стварају. Та књига ме подсећа и да су они само ликови, а да сам ја онај који је жив. Та књига је моја амајлија од свих лудости који ми прете ван Текста. Ја сам копиле постмодерне и било би превише очекивати да све сâм урадим. Као свако непризнато дете, навикао сам да живим скрајнут, обесправљен и запуштен, тако да нећу подилазити већини, нити шенити ради туђих похвала. Оно што ме је постмодерно друштво научило – ја сам то! Дубоко у себи верујем да сам најважнији аутор у овом веку, али чешће страхујем да сам погрешио и да ипак ништа од овога нема смисла. Али деца се играју јер не познају страх.
  Желим да се играм, а ипак пишем због себе, градим једну личну приповест, его-манијачку поетику у којој се све моје прожима и међусобно дозива. Али ја то радим са крајњом хуманистичком надом, јер уколико ико на свету пронађе у томе макар и зрно уживања, користи или било чега што човек налази у уметности – то онда значи да је Уметност победила, да нема разлика међу нама, јер је једну толико личну причу неко осетио и себе пронашао у њој. Уколико се то не деси, ако останем само махнита луда на пустом пољу која маше и дозива, ако нико не осети ни мало емпатије за оно што радим, ако нико не доживи моје приче – то значи да једни друге не разумемо у основи, као бића, јер уколико неко ствара потпуно искрено, водећи се само својим нагоном и духом, а нико у томе не може да пронађе нешто од опште вредности, саосети се са тим, то значи да су наше индивидуалности превелике да бисмо опстали, јер ако не разумемо оно што једну особу чини посебном – не разумемо ни човечанство. У том случају је и целокупна уметност погрешно тумачена, јер никада нећемо схватити појединачност човека као бића и ствараоца, већ ћемо стално пројектовати своје идеје кроз његов живот и дело. У том случају није ни важно, ја сам бар радио оно у шта сам веровао. Играо сам се живота.

Share on Facebook0Tweet about this on Twitter0Share on Tumblr0Share on Google+0Pin on Pinterest0Email this to someonePrint this page

2 Comments

  1. „Живот има свог парњака у виртуелном свету – па како писати о стварности, када је наша стварност реализована према споља, ми прилагођавамо наше животе за излоге кроз које нас други виде, а не кроз унутрашње грађење. Како писати о љубави после сајбер секса и бесплатне порнографије на Интернету? И где је веза са Богом, где је „линк“? Собакаисти ће се храбро суочити са овим питањима.“ – Врло привлачно. Хтио бих да сарађујемо, а ако буде како треба да буде, онда бих да се „учланим“…
    Поздрав!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *