Otkidam dva delića sa zelenog grumena i stavljam ih u mrvilicu. Rasporio sam polovinu cigarete na korici Karverove zbirke „Zimska nesanica“. Flop sam napravio od dela kartonske vizit karte koja reklamira bubice i mikrofone. Okrećem disk mrvilice i istresam gandžu po duvanu.

          Jutros sam opet gledao snimak iz nekog jutarnjeg programa gde se sučeljavaju jedan iz Lekalizacije i profesorka koja je u radnoj grupi ministarstva zdravlja. Očekivalo bi se da u jednom modernom društvu za kakvo se predstavljamo postoje stručnjaci ili barem lekari koji su spemrni da argumentovano i otvoreno raspravljaju o upotrebi i uticaju kanabisa, umesto toga gledamo dvoje koji se svađaju u pokušajima da se nadglasaju. Nisam očekivao takvo ponašanje od jednog borca za upotrebu kanabisa, a takvo ponašanje, plus ogromno neznanje, još manje priliči jednoj doktorki i profesorki. Pitam se kako su to doživeli ljudi koji nikada nisu pušili travu, a kako je onima kojima je kanabis jedini lek.

          Zaključavam sobu i izlazim na terasu koja gleda na park između prvog i drugog bloka u Studenjaku. Prošlo je više od mesec dana kako nisam pušio i zbog toga odlažem taj trenutak čekajući da se kafa ohladi za prvi gutljaj. Ovu godinu je obeležila velika potražnja, nikada više cene i manji kvalitet trave. Akcija „Morava“ je udarila odmah posle božićnih praznika i bilo je sve teže naći šemu koja radi. Posle onog ispada sa dronom na utakmici između Srbije i Albanije, u Beogradu je bilo gotovo nemoguće pazariti travu, čak i za mene koji sam imao dobre i sigurne veze. Morao sam da odlazim u Užice ili Novi Sad kako bih se snadbeo od lokalnih uzgajivača, a i tada bih plaćao od hiljadu do hiljadu i po dinara za gram koji je nekada vredeo pet stotina. Tada se u prodavnicama pojavio onaj tamjan od kojeg su se ljudi trovali, jeftina i legalna podvala za nestašicu koja je vladala tokom proleća i leta.

          Ova kriza na tržištu mi je dobro došla jer sam imao dovoljno vremena i razloga da razmislim o tome koliko mi je zapravo marihuana potrebna u životu. U onim trenucima kada mi se toliko pušilo da sam bio spreman da izdvojim 2000 dinara za neku prašinu od ko zna čega, zaustavljao sam sebe i pitao se – jesam li zavistan? Uvek sam u šali govorio da sam ja profesionalni uživalac marihuane i da su tekstovi koje pišem o bendovima, albumima i svirkama mnogo bolji kada naduvan proživljavam tu muziku. To mi je uvek zvučalo kao dobar izgovor, ali u tim trenucima kada sam duvanom čistio prašinu sa mrvilice i motao ga u malu rizlu, postavio bih sebi ozbiljno pitanje – jesam li ja narkoman? U najboljim danima, pošto bih završio sve obaveze, pušio sam jedan džoint dnevno. Uvideo sam da sam navikao sebe da mi to dođe kao nagrada za uspešno obavljene zadatke i obaveze koje sam imao za taj dan. Obično bih oko sedam sati smotao spravu i načeo je iza Kulturnog centra. Čim bih osetio rad, stavio bih slušalice i krenuo u šetnju i u tim trenucima sam bio najispunjeniji i najsrećniji čovek. Prvi dani nestašice su bili zbunjujući jer nisam znao  šta da radim sa sobom i hvatala me je nervoza zbog toga, mislio sam da mi se traži trava i da ću jedan dan da popizdim na državu u koju živim i da se odselim negde gde je konzumiranje kanabisa normalna stvar. Na žurkama po studentskim sobama, kao i po celom gradu, valjala se hemija. Kao i ranije, u svakom trenutku sam mogao da kupim spid, eksere, kokain i el-es-di, samo gandže nigde nije bilo. Besneo sam od licemerja društva u kojem živimo i to su bili najteži trenuci za mene jer sam uviđao da je kriza napravljena veštačkim putem, nekome je bilo u interesu da marihuana nestane sa tržišta, dok je hemija bila pristupačna u ogromnim količinama.

          Tada sam uvideo i prve razlike u tome kako droge deluju na ljude. Neki puše travu iz dosade, u onim trenucima kada ne znaju šta će sa sobom i kako da provedu vreme. Takvi ljudi su bez razmišljanja kupovali ono što je dostupno ili su se vratili starom, dobrom i legalnom alkoholu. Oni žele da se oduzmu od trave, ona im je sredstvo da postignu neko stanje besvesti, slično pijanstvu, pa im je zbog toga sve jedno kako će do toga doći. Ljudi sa kojima sam voleo da provodim vreme, postajali su potpuno nesnosni kad su pijani ili urađeni nekom hemijom. Nijednog trenutka nisam ni pomišljao da pređem na nešto drugo, čak i u onim trenucima kada sam želeo da pobegnem iz užasne realnosti u kojoj živimo. Iako sam tokom života probao neke od droga dostupnih na tržištu, nijedna od njih, kao i alkohol, nisu mi doneli ono što sam imao sa kanabisom. Travu nikada nisam pušio iz dosade ili navike, već zato što sam sa njom nalazio sebe onakvim kakav sam želeo da budem. Možda je to zabluda, ali trava je uvek na mene delovala nekako prirodno, sve zbrkane misli koje nosim po glavi sa njom bolje sagledavam i fokus mi je izoštren i stalan. Ta osećanja i razmišljanja koja je budila u meni nisam doživljavao kao spoljašnji efekat, odnosno kao neki uticaj droge, već kao nešto svoje, nešto što je već postojalo u meni i što sam osvestio zahvaljujući travi. Osećao sam istinsku radost i zadovoljstvo zbog života, čak i u ovoj državi, jer sam naduvan postajao svestan razloga zbog kojih mogu da budem srećan, uviđao sam bogatstvo i lepotu u svom okruženju, a taj osećaj je ostajao kao saznanje i doživljeno iskustvo i po prestanku dejstva THC-a. U periodu nestašice, intezivno sam radio na tome da kod sebe probudim osećanja i misli nalik na one trenutke kada sam navaren. Nikada nisam uspevao da postignem tu količinu ispunjenosti i euforije, ali sam osećao istinsko zadovoljstvo i uspevao sam da sebe motivišem za rad i trud. Slušanje muzike tokom šetnji je i dalje prijalo, čak mi je i pisanje tekstova išlo lagodno kao i uvek, mada sam bio svestan da bi doživljaj koncerta Akue Naru u Somboru verovatno bio mnogo lucidniji i zabavniji za čitanje da sam te večeri imao jedan džoint.

          Plamen upaljača sagoreva vrh zašiljene cigarete. Uvlačim nekoliko kratkih dimova dok se žar ne raspali, a onda povlačim jedan dobar dim i zadržavam ga u plućima. Osećam blago ježenje na koži i to mi je prvi znak da je biljka dobra. Izdišem. Danas je deseti septembar i ja posle mesec dana pušim svoj prvi džoint na terasi moje sobe u Studenskom gradu. Da nije bilo ove krize, ne bi mi palo na pamet da u saksiju ubacim nekoliko semenki i vidim šta će se dogoditi. Biljka je izrasla neverovatno brzo i uprkos mojoj nemarnosti i retkom zalivanju. Tri-četiri meseca kasnije pušim svoju travu, siguran da se ne trujem pesticidima i drugim sranjima koja ubacuju radi poboljšanog rasta i većeg roda. Osećam da su mi se usta osušila i znam da sam navaren. Ispijam kafu, a polovinu džointa ostavljam u tabakeru za kasnije.

          Prvi udar je uvek najzabavniji. Tada stvarno osećam njen uticaj, misli su haotične, asocijacije su neočekivane i izazivaju smeh, a koncentracija je slaba. Hoću da se prošetam do grada, ali prvo moram da isključim lap top, nađem slušalice, napunim plastičnu flašu vodom, uparim odeću sa patikama, spakujem dokumenta i prebrojim novac. Ne smem da zaboravim šešir! Hvatam nit misli i uviđam da trava razlaže sve akcije na jedinstvene postupke čijih uticaja i ishoda postaješ svestan momentalno. Samo da bih izašao iz svoje sobe, neophodno je da uradim toliko stvari da i taj banalni čin postaje pravi podvig. Osvešćen sam, moji udovi prave tako precizne pokrete, moji prsti vešto vezuju pertle, noge se savijaju i amortizuju telo koje se spušta niz stepenice, a čitavo biće se oglašava sa „zdravo“ kada ostavim ključeve sobe na portirnici. Osećam da se osmehujem dok koračam duž dvorišta i svi ljudi mi postaju bliži jer doživljavam istinsku empatiju sa njihovim postojanjem. Mi smo zajednica tako čudesnih bića, neverovatno je šta smo sve uspeli da uradimo, stvorili smo ovaj grad, sve ove zgrade, kao i telefon na koji priključujem slušalice. Neki od nas su napravili predivnu muziku koju puštam u tom trenutku. Planiram da napišem tekst o bendu Bitipatibi, ali hoću prvo malo da slušam džez, kao u onim najboljim danima kada sam svakog dana pravio noćne šetnje od Studenjaka do „L’ore Felice“, kafića koji su držali moji drugari iz Italije.

          Sada već potpuno vladam dejstvom. Svestan sam svog tela, otkucaja srca, koraka koje pravim i u trenutku kada puštam Majlsov album „Kind of Blue“, osećam da sam jedno sa zvukom. Gužva u saobraćaju, mimoilaženje sa ljudima, dovikivanje komšija na terasama, deca koja se igraju na parkingu – sve to postaje deo jedne celine, sve je u harmoniji sa muzikom koju slušam i vidim smisao u svim tim nepovezanim radnjama. Potpuno sam oduševljen jer uviđam da sam se baš lepo naduvao od svoje sopstvene biljke u koju nisam uložio ništa sem nešto zemlje, saksije i nekoliko litara vode. Zar je stvarno ova biljka ilegalna? Zar je ovaj osećaj kažnjiv zakonom?!

          Četvrtog septembra je održan Kanabis marš koji je organizovala IRKA, pokret koji se bori za legalizaciju kanabisa u medicinske svrhe. Bio sam tamo i iznenadio sam se koliko različitih ljudi se ujedinilo ovom idejom. Očekivao sam mnogo više mladih, onih mojih godina, a tamo je bilo penzionera i dece, ljudi za koje nikada ne bih rekao da konzumiraju kanabis, ali im je on možda potreban u medicinske svrhe. Počinjem da razmišljam o tim ljudima i osećam da me blago muči savest. To je još jedan od uticaja marihuane – svako osećanje, od radosti do srama, postaje potpuno transaprentno i uviđam svaki njegov nivo. Grize me savest jer aktivno pušim travu već dve godine, a još uvek nisam napisao nešto o tome, nisam se priključio nijednoj organizaciji koja se bori za prava na lečenje kanabisom i delimično, kao i drugi, čekam da neko i za mene osvoji slobodu konzumiranja. Kako je tim ljudima u ovom periodu nestašice? Mora da je strašno osećati neki bol ili mučenje za koje znaš da nekoliko dimova marihuane mogu potpuno da uklone, a nje nema nigde ili je, još gore, preskupa za dobavljanje. Zar stvarno živimo u tako otuđenom društvu da nam nije stalo do drugih ljudi i njihovih problema koje možemo da otklonimo ako se samo malo uključimo? Srećom nikada nisam imao razlog da testiram njena prava lekovita svojstva sadržana u ulju od kanabisa, uvek sam bio rekreativni (ili profesionalni) uživalac, pa nisam nikakav stručnjak za medicinsku upotrebu, ali znam ponešto o tome – išao sam na semianr organizovan u „Mikseru“ kada je gostovao i Rik Simpson, čovek koji putuje po svetu i edukuje ljude kako da se leče kanabisom. Svedočenja nekih od ljudi koji su bili prisutni, medicinski izveštaji i nalazi, sama pomisao da postoji mogućnost da se neko izleči od smrtonosne bolesti, za mene je dovoljan razlog da se ozbiljno posvetimo ovoj temi. Jer dok mi raspravljamo o štetnom uticaju i mogućnostima zloupotrebe, neko umire. Dok birokratija razvlači zakone, dozvole i uredbe, neko umire. I taj neko nije osoba iz nekog drugog sveta, to su naši poznanici, komšije, prijatelji, rođaci, roditelji i deca… Neverovatno je na koji broj bolesti ulje kanabisa može da deluje blagotvorno, a mi ipak biramo da kupujemo preskupe lekove sa listom nuspojava koje izazivaju.  Sasvim je legalno da apoteke prodaju ekstrat kanabinola, spakovan u pilule i izmešan sa ko zna čime, a nelegalno je praviti ulje od čistog kanabisa. Zar je neophodno da svi postanemo bolesni da bismo se osvestili i shvatili da zdravlje nekih ljudi zavisi od nas? Nečiji život zavisi od nas i to je ogromno breme kojeg moramo da postanemo svesni. Mene ni malo ne pogađa što me društvo etiketira kao narkomana jer pušim travu i pišem o tome, ali ja imam izbor, slobodan sam i mogao bih da se odreknem tog uživanja, a mogu i da odem u države gde je to legalno i da zadovoljim svoju potrebu. Nekome ko je bolestan i ko zna da postoji mogućnost da se izleči nema ništa strašnije od činjenice da je lek ilegalan, samim tim tako teško dostupan. Ulje od kanabisa prodaje se po ceni od 250 do 1000 eura, u zavisnosti od količine i kvaliteta, a i to je čista lutrija, jer sve se dešava na nekom improvizovanom crnom tržištu gde ne možete da očekujete da vam prodavac garantuje kvalitet. Retki su ljudi, kao neki od članova kluba IRKA, koji se otvoreno bore za tuđa prava i uspevaju da dobave lek za ljude kojima je on neophodan. Fascinantno mi je kako smo skloni da poverujemo u teorije zavere, a ne možemo racionalno da povežemo činjenice i da uvidimo da je farmaceuntskoj industriji u interesu da ljudima prodaju skupe lekove umesto da se sami leče biljkom koju mogu da odgaje u svojoj kući. Bolje je kupovati kutije tableta za spavanje, nego uspavati se sa nekoliko dimova. Bolje je mučiti se hemoterapijama, nego prirodno se lečiti uljem od kanabisa. Iskreno se nadam da oni na vlasti nisu umešani u prodaju narkotika – valjda to nije razlog što dozvoljavaju kriminalcima da se bogate na račun građana koji ne žele toliko da rizikuju i sami uzgajaju za svoje potrebe, umesto da se upotreba legalizuje i zakonski uredi tako da i država i građani imaju koristi.

          Bio sam u Pragu i pušio sam na ulici, na dvadeset metara od policijske stanice. Lajka i kum su svirali pod Karlovim mostom, a ja sam im pravio društvo. Prvo smo zaseli u jedan park. Iza nas je bila katedrala, pored igralište. Zapalili smo džoint i otvorili po limenku piva. Posle dva minuta se pojavio policajac. Prišao nam je i ljubazno nas obavestio da je u parku zabranjeno konzumiranje alkohola i da ne smemo da sviramo u ovom delu grada. Ostao sam zatečen takvim raspletom, očekivao sam nekakav srpski scenario gde vas pandur prvo ispresavija pendrekom, a onda vam i napakuje dodatne optužbe jer vas je uhvatio sa zapaljenim džointom. Premestili smo se odatle u centar grada i mogao sam sa lica mesta da vidim koliko je konzumiranje marihuane socijalno prihvatljivo i korisno po jedan grad. Sećam se da nas je samo jedna žena, koja je gurala kolica sa detetom, pogleda sa prezirom dok smo pušili. Druge ili nije bilo briga ili su i sami pušili, a jedna devojka nam je prišla i zajedno sa nama izduvala džoint od trave iz njene bašte. Pitao sam nju, kao i druge Čehe sa kojima sam se sretao, da li im smeta što je trava legalna, da li to utiče negativno na život u gradu i uglavnom su mi odgovarali da je sve bolje, zarada od turizma je ogromna, a ljudi su mnogo opušteniji jer su se prilagodili novoj situaciji.

          Prelazim Brankov most. Zamišljam Beograd u kojem je trava legalna. Čoveče… Samo u Knez Mihailovoj postoji tri galerije koje su potpuno besplatne za posetioce. U Pragu sam platio 10 eura da bih video neke Dalijeve i Muhine radove i razočarao sam se postavkom jer sam želeo mnogo više, ali sam svakom radu pristupio otvorenih čula, željan da ga osetim i proživim. Doživljaj umetnosti je mnogo drugačiji kada ste navareni, nekako je intezivniji i iskreniji. Ako vam se nešto dopadne, možete satima da ispitujete zbog čega je to tako i da osetite u sebi svaku nijansu značenja, dok u slučaju da je nešto dosadno i nezanimljivo, to uviđate skoro momentalno. Šetnje gradom su pravo uživanje, čak i onim ulicama kuda ste prošli hiljadama puta, jer uvek imate neke nove asocijacije, prizori podstiču lični doživljaj i svaka slika je jedinstvena i bogata. Beograd je poput Diznilenda za strance, oni dolaze ovde da se napiju, potroše novac i izluduju po splavovima, pa se vraćaju u svoje zemlje sa idejom da je cela Srbija jedan zabavni park. U slučaju da se marihuana legalizuje, Beograd bi postao grad u koji dolaze turisti koji imaju želju da dožive ovo mesto na jedan drugi način, to je posebna ciljna grupa. Znam to jer sam po Pragu sretao ljude slične sebi, lutali smo gradom, delili džointe ispred katedrala i razgovarali o istoriji ove zemlje u dugim šetnjama pored reke. Nisam se osećao kao turista, već kao putnik, jer sam doživeo Prag kao još jedan od gradova koji su mi dostupni i bliski, a ne kao glavni grad neke druge države u kojoj sam ja samo stranac. Toliko lepota postoji u našoj prestonici i to znam baš zbog toga što sam je proživljavao sa svojim prijateljima iz Italije. Kultura je ono što bi trebalo da postane naš glavni brend, a ne stereotipna slika o pijanim seljacima okruženim trubačima.

          Verujem da bismo kao narod postali mnogo srećniji kada bi se trava legalizovala. Verujem da bismo se prvo odlepili od televizora. Ljudi bi postali svesni svog okruženja i svega što je dobro u njemu, ali i onog što ne valja. Kada postanete svesni šta vam smeta, šta vam se ne sviđa, postoji mogućnost i da utičete na promene. Ljudi bi više išli na koncerte, družili se, doživljavali prava i nezamenljiva iskustva, umesto virtuelne stvarnosti u kojoj obitavamo. Siguran sam da bismo i više putovali po sopstvenoj zemlji jer pomisao da možete da se navarite na nekoj planini, reci, jezeru ili u nekom drugom gradu je sasvim dovoljna motivacija da otputujete.

          Kakve bi država imala koristi od toga? Osim što bi nam priliv novca od turizma napunio budžet, prodaja i gajenje bi bili uređeni, ili barem uređeniji nego sada. Uopšte nisam vičan matematičkim proračunima, pogotovo ne kada sam navaren, ali pokušaću radi primera da napravim neki izvod. Gram marihuane (u slengu: paket, tiket, ket…), najčešće „okrajcovan“, odnosno zakinut za neki deo, trenutno košta od 1200 do 1500 dinara. Jedna biljka, kakva je ova moja koja je porasla na terasi samo od vode i sunca, bez ikakvog uređivanja i čuvanja, u prvom rodu donosi oko dvadeset grama. Iako ja zvučim kao težak zavisnik, istina je da pušim malo po standardima aktivnih pušača. Meni je bitan samo taj trenutak izmeštanja iz potpuno treznog stanja u blagu izdignutost, i zbog toga imam svoju mericu po kojoj se vodim kada rolam. Recimo da u svaki džoint stavim oko četvrtine paketa, dakle oko 0.25 grama marihuane. To pomešam sa cigaretom i to je moja dnevna, odnosno češće noćna doza. To znači da mi jedan paket traje oko 4 dana u slučaju kada pušim sam. U idealnim uslovima, kada je trava kvalitetna, mogu da stavljam i znatno manje količine pa mi paket traje i duže. Sve je to povezano i sa aktivnostima koje preduzimam – vikendom pušim ćešće, za svirke pravim specijalne merice, ako idem na put, volim da sa sobom ponesem više u slučaju da sretnem druge uživaoce jer je najlepše podeliti sa drugima. U svakom slučaju, za mene, kao prosečnog aktivnog  konzumenta, dvadeset grama trave može da potraje više od dva meseca. Dakle, svojom biljkom uštedeću 24.000 dinara po današnjem kursu i ceni marihuane.

          Tako visoka cena je nametnuta potražnjom. Dileri nisu glupi, kada otpadnu svi oni sitni i bez zaštite, oni veliki kontrolišu tržište i cene, pa za jedan gram koji inače košta 500 dinara, sada plaćate dvostruko ili trostruko više, bez mogućnosti da kupite veće količine i tako ostvarite popust. Da je prodaja u vlasti države, prvo bi cena bila znatno pristupačnija, kvalitet bi zasigurno bio bolji, a sav prihod bi išao u budžet države, čime bismo mogli da finansiramo državne institucije, policiju, zdravstvo i školstvo. Zakonskim uređivanjem omogućavamo i bolju kontrolu prodaje. Počeo sam da pušim travu sa dvadeset godina i uveren sam da je to pravo vreme za takvu aktivnost, jer sam već imao dovoljno iskustva i samopozudanja da to uradim sa jasnom željom i svešću zašto to radim. Ali vrlo sam usamljen slučaj. Većina počinje još u srednjoj školi, klinci duvaju da bi se odmorili od pritiska matorih i profesora, zato što misle da je to kul ili jednostavno zato što su klinci. Pitajte bilo kog srednjoškolca, svaki od njih poznaje bar jednog čoveka koji konzumira marihuanu, što znači da ima mogućnost da je dobavi vrlo lako. Ukoliko bi prodaja bila legalna, maloletni građani ne bi mogli tako lako da kupuju travu, a roditelji i okolina bi bili primorani da ne ignorišu ovu pojavu već da omladinu vaspitava o uticaju kanabisa i njegovom konzumiranju. Svakako da bi isti ti srednjoškolci mogli da kupe travu i van legalnog toka, ali je bitna svest potrošača da to ne radi zato što je nešto zabranjeno ili zbog druhih, već zbog svog ličnog izbora.

          Uvek se govori o zloupotrebi i mogućim negativnim uticajima legalizacije. Slažem se da rizik postoji i da je bitno detaljno izgraditi ovaj sistem da bi on funkcionisao u najboljem redu, ali činjenica je da se zloupotreba već događa. Ako svaki srednjoškolac može da završi ket trave, to znači da sitem već ne funkcioniše i da hapšenje sitnih dilera ili, još besmislenije, primoravanje mladih da se prijave na rehabilitaciju kako im prestup ne bi bio zabeležen u dosijeu ne rešava problem. To je saniranje posledica, a primarna stvar je osvešćivanje ljudi da ta biljka egzistira u našem društvu mnogo duže i dublje nego što se to čini. Postoje mnogi navodi kako trava utiče na pamćenje, na broj spermatozoida ili plodnost kod žena, na sluh, vid i slično, ali to su sve nagađanja i neproverene tvrdnje koje objavljuju nestručni časopisi i internet portali. Ukoliko smo dovoljno ozbiljno društvo, možemo da napravimo istraživanje preko kojeg bismo utvrdili stvarne posledice i moguće rizike legalizacije. Čitao sam izveštaje iz Holandije koji govore o smanjenoj stopi kriminala i podizanju standarda života. Možda su i one neistinite, ali zvanično saopštenje državne institucije koja je izvršila istraživanje bio bi dovoljno dobar dokaz. Zasigurno postoji dovoljan broj ljudi koji bi se prijavili da u kontrolisanim uslovima konzumiraju travu u naučne svrhe (javljam se za dobrovoljca!). Ono što mogu da tvrdim iz ličnog iskustva je da nikada nisam imao fizičke posledice, nikada mi nije bilo loše od trave, niti sam padao u nesvest… Ali to je možda i zato što sam jedan od onih narkomana koji paze na svoje zdravlje, hranim se kvalitetno u studentskoj menzi, puno šetam, retko pijem alkohol, duvan konzumiram umereno, a kada duvam, radim to vrlo proračunato, onako kako sam navikao i naučio vremenom. Nije mi cilj da se odvalim i da se pretvorim u biljku, volim taj osećaj, taj tok misli koji se javi u trenutku dejstva. U psihičkom smislu, zasigurno sam srećnija osoba jer konzumiram travu. Kako sam već pomenuo, pod njenim dejstvom osvestio sam svoje mesto u svetu i našao sam dovoljan broj razloga da budem srećan i kada sam potpuno trezan, i kada mi je dan loš, i kada ne duvam. Što se tiče zavisnosti, o tome sam mnogo razmišljao. Vođen ovogodišnjim iskustvom prilično sam uveren da nisam zavistan i da bih mogao da živim bez trave do kraja života. Ali baš zbog toga što znam kako blagotvorno deluje na mene i zbog toga koliko uživam u njoj, ne želim da se odreknem tog osećaja. To je verovatno neka vrsta zavisnosti, ali ona se ne manifestuje u fizičkom smislu, nemam nikakve nuspojave, vrtoglavice ili bilo kakvu konkretnu potrebu za njom. Pušim kada imam, kada nemam, nalazim druge, znatno teže načine da održim osećaj zadovoljstva i motivacije. To je obred kojem se prepuštam sa uživanjem, kao čovek koji pije svoju jutarnju kafu bez koje ne bi mogao da počne dan.

          Sedim u Studentskom parku i slušam pesmu „Andrija“. Osećam da rad popušta i da sam sada u prirodnoj euforiji, a ova psihodelična muzika podstiče moja razmišljanja dalje. Da li konzumiranje marihuane otvara želju za drugim narkoticima. Mislim da ne. Zapravo, siguran sam da ne. Travu sam probao sasvim slučajno, pre pet-šest godina, na nekoj žurci u Rifatu, studentskom domu gde sam tada živeo. Neki štreber sa faksa, jedan od onih koji puše jer misle da je to kul, tutnuo mi je u ruku trećinu džointa. Drugar i ja smo ga ispušili zajedno i tada sam se samo smejao. Posle toga sam pušio sporadično, bez neke velike želje ili sa jasnom svešću šta radim. Trava mi je bila potpuno bezazlena i ne previše interesantna jer nisam uviđao sve njene potencijale. Obično sam vario sa nekim nezanimljivim i nasumičnim ljudima po domu. Tek kada sam se upoznao sa Astorom Lajkom, našao sam sebi društvo za drogiranje. Sa njim i njegova dva druga probao sam polovinu el-es-dija i trip mi je bio zanimljiv, ali ne nešto što bih ponovio. Tek pre nekoliko meseci sam opet radio sličicu i uvideo sam da to nije supstanca za mene, ne zato što sam imao neko loše iskustvo, već zato što ne nalazim u njoj ništa od onoga što meni treba. Doživljaj je previše sintetički, a pomisao da su to ozbiljne droge koje stvarno mogu da utiču na mozak, odbija me od daljeg eksperimentisanja. Takav sam osećaj imao i za ekstazi, a pritom nisam neki ljubitelj elektronske muzike, pa ne vidim razlog da ga ikada više konzumiram. Prošle godine sam probao i pečurke, što je takođe bilo interesantno, ali manje-više nepotrebno. Sada sam siguran da mi ne treba ništa drugo do trave. Da li bih probao ove ostale droge da nisam prvo pušio travu? Verovatno da ne bih. Ali ni njih nisam probao baš zbog trave. LSD je jedina droga o kojoj sam maštao i pre iskustva sa marihuanom, ali to je uticaj psihodelične muzike i rokenrol kulture na kojoj sam odrastao. Mislio sam da će mi ceo taj doživljaj postati mnogo bliži po ovom iskustvu, ali zapravo sam uvideo da to nema veze sa drogom. „Dorsi“ su mi i dalje jedan od omiljenih bendova, pa iako sam probao drogu kojom se Morison čašćavao, njihova muzika je za mene i dalje magija i u tome se ništa nije promenilo. Iskustvo sa travom mi je samo pokazalo da priče koje postoje u javnosti nisu uvek tačne. To što roditelji upozoravaju da ima kafića u kojima sipaju drogu u piće jednako je člancima o imaginarnim medicinskim studijama koje se gađaju nekim rezultatima o uticaju droga. Mislim da je informisanost najvažnija u svakom susretu sa bilo kojim opijatom. Nikada ne bih probao heroin ili bilo koju supstancu za koju postoje jaki dokazi da je fatalna, kao što nikada, ni u najvećoj želji, nisam pušio onaj tamjan jer sam bio siguran da je više štetan, nego koristan. Aktivno sam počeo da pušim kada sam se vratio iz Praga i kada sam video kako jedna uređena država normalno funkcioniše i uprkos tome što njeni građani slobodono konzumiraju marihuanu. Tada sam počeo da slušam džez pa je taj spoj muzike i duvanja postao potpuno smislen. Za mene je duvanje sada mnogo više od prekraćivanja vremena, ima u sebi dozu sakralnosti i nečeg metafizičkog, ali to je vrednost koju ja svesno pridajem jednoj supstanci. Mislim da je način na koji konzumiram travu prilično bezazlen i da se može povući paralela sa nečim što je dostupno i legalno kao pivo. Popiti jedno ili dva piva uveče, čini mi se isto kao popušiti jedan džoint, s tim što verujem da je korist od džointa mnogo veća, jer postoji i ta spiritualna dimenzija koju nijedan alkohol ne može da donese u tako maloj količini.

          Hodam ka Slaviji. Ovo mi je omiljena deonica šetnje jer u njoj srećem najrazličitije ljude, uživam u njihovim licima, odeći, gestovima; doživljavam grad kao živi organizam, a svetla iz izloga prodavnica i neonska svetla reklama nadražuju mi maštu. Posmatram prolaznike i zabavljam sebe pitanjem koliko njih je u sličnom stanju kao ja, koliko njih je pod dejstvom marihuane ili neke druge supstance. Znam da se u tim trenucima vodim predrasudama, ali to je mala igra koja me zabavlja. Kanabis je toliko duboko u našoj kulturi i svakodnevici da mi se čini kao da celo naše društvo pati od jedne prikrivene šizofrenije. Sa jedne strane su vlasti i njihovi zakoni koji zabranjuju konzumiranje i osuđuju ljude na kazne od 400 eura za jedan džoint, do nekoliko godina zatvora za pet grama i više, a na drugoj strani su lanci prodavnica koji prodaju mrvilice, pajpove, bongove, odeću sa listom kanabisa na sebi, čitava jedna subkultura koja propagira slobodno korišćenje i ekonomsku korist od nje. Licemerno je što država ubira porez od prodaje rizli, mrvilica i drugih predmeta koje policija može da vam oduzme pod sumnjom ili optužbom da su korišćene u ilegalne svrhe. Ne znam ko kupuje mrvilice zarad mlevenja kafe ili pravljenja čaja, glupo je da dobijam fiskalni račun za nešto što je ilegalno. U istim prodavnicama se prodavao i tamjan i sintetička trava od koje su se ljudi razboljevali. Za hiljadu dinara, potpuno legalno, sve sa fiskalnim isečkom, mogli ste da kupite kesicu „Badmana“, crno pakovanje na kojem je glava nalik na Betmenovu, s tim što su joj oči potpuno crvene, a ispod slike piše „Not for human consumation“.

          Skrenuo sam u prolaz koji vodi do Balkanske. Tu ima jedan lep štek gde volim da posedim. Pripaljujem onu preostalu polovinu džointa i posmatram grafite na zidu. „Pijemo iz iste flaše, pušimo na isti flop“, piše na zidiću. Setio sam se jedne onlajn ankete koju je sproveo „Blic“ ili neki slični novinski portal. Anketa se bavila pitanjem legalizacije kanabisa. Ne sećam se tačnih rezultata, ali znam da je ubedljiva većina bila za legalizaciju. Sada razmišljam o tome i pitam se koliko je ta anketa realna. Koliko ljudi u Srbiji starijih od četrdeset godina koristi internet na svakodnevnoj bazi? Verujem da je sva omladina, koja, kao i ja, visi na „Fejsbuku“ po ceo dan,  videla anketu i glasala potvrdno, ali to ne govori ništa o pravom stanju svesti u našem društvu. Ti stariji od četrdesete, naši roditelji, šefovi i direktori, profesori i vaspitači, zakonodavci i vlasti, većina od njih je i dalje u analognom svetu gde je digitalna televizija najveći korak koji su spremni da preduzmu u dostizanju stvarnosti u kojoj živimo. Sumnjam da je iko od njih video tu anketu i glasao potvrdno, čak i ako to stvarno misli.

Postoji i ogroman jaz između generacija. Ona deca komunizma, naši roditelji, učitelji, profesori i ševofi, i dalje veruju da je svaka droga ista i da je pušenje trave samo početna tačka za budućeg narkomana koji umire sa iglom u veni. Oni ne vide ništa loše u rakijci uz predjelo i flaši piva uz te-ve, ali tvrde da sve narkomane treba streljati. Većina roditelja je toliko daleko od stvarnosti da ni ne primećuju jasne znake da im deca konzumiraju kanabis. Oni i dalje žive u analognom svetu gde je žuta štampa glavni izvor informacija. I dok njih zasipaju vestima o tome kome je starleta popušila na splavu, mi pratimo sajtove koji se bave edukacijom o uzgajanju kanabisa, a oni veštiji i hrabriji među nama, naručuju drogu direktno iz inostranstva, „od prve ruke“, preko deep web-a i sajtova kao što je „Silkroad“ i njemu slični.

Mislim da pitanjima legalizacije i ne treba da se bavi javno mnjenje. Nije važno da li je većina za ili protiv, bitno je da li je to korisno ili ne. Valjda je svima jasno da je legalizacija u medicinske svrhe imperativ. Nećemo o tome da raspravljamo preko komentara i prozivki ispod članaka koji tvrde jedno ili drugo. Tako važnim temama mora da se pozabave stručnjaci, od lekara do predstavnika javnog reda i mira koji znaju koliko slučajeva imaju gde hapse klince ili porodične ljude jer ih je neko prijavio da imaju biljku na terasi. Potpuno sam svestan da oni na vlasti nikada neće preduzeti takav korak, jer to je preveliki rizik za njihovu vladavinu, ali oni su ti koji bi trebalo da razmišljaju šta je najpogodnije za naše društvo i narod. Zašto cela država ne bi imala ekonomske koristi od poreza od prodaje kanabisa, ako je to već moguće? Ukoliko na vlasti ima onih koji imaju lične koristi od crnog tržišta, neko im plaća mito ili im daje pozamašan deo od ilegalne prodaje, onda je i razumljivo što se niko od njih ne oglašava po ovom pitanju i što jedna ministarka zdravlja dozvoljava sebi onakav nastup u jutarnjem programu. Naše je da vršimo pritisak da zahtevamo edukaciju i veće prisustvo tih tema u medijima, ali na pravi način. Iskreno popizdim svaki put kada u nekoj emisiji vidim Marka Vidojkovića kako se hvali kako puši travu i šta on misli o celom tom slučaju. Nervira me što takve likove uzimaju za predstavnike jedne alternativne kulture. Mislim da ima mnogo važnijih, zaslužnijih i pametnijih ljudi koji bi o ovoj temi mogli da govore. Ali čak i da televizija nastavi da nas zasipa jalovim raspravama, nije na većini da odlučuje, jer većina su oni matorci koji nikada nisu ni videli džoint, a kamoli pušili. Većina su oni ljudi koji misle da je sve to jedna ista droga i da nas narkomane treba ili poslati na Goli otok da tucamo kamen ili nas streljati uza zid. Kao što o solarnoj energiji nećemo raspravljati sa proizvođačima naftnih derivata, tako o legalizaciji marihuane ne treba da raspravljamo sa neobaveštenima i neobrazovanima.

Pravi način da se uključimo u borbu za naša prava je da učestvujemo u javnim raspravama, da vršimo pritisak na vlasti da obavljaju svoj posao, da se odazovemo na proteste i javna okupljanja kakvo je bilo ono koje je organizovala IRKA. Nije loše ni da se učlanimo u neki od klubova koji se zalažu za dekriminalizaciju. Ne tvrdim da ne postoji rizik da na taj način budemo potkazani od naših poznanika, okruženja ili kolega na poslu, ali dokle god čekamo da se neko drugi izbori za naša prava i naš komfor, trebaće nam mnogo više vremena nego ako se svi složimo oko zajedničkih ciljeva. Moramo da načinimo mnogo sitnih koraka pre nego što zakoračimo u legalizaciju. Zato je neophodno da svako doprinese kako i koliko može. U to ime bacam ispušeni flop u kantu i nastavljam da šetam dok pojačavam muziku.

Share on Facebook0Tweet about this on Twitter0Share on Tumblr0Share on Google+0Pin on Pinterest0Email this to someonePrint this page

3 Comments

  1. Потписујем текст, само ти се поткрала грешка, човек који је покренуо лавину зове се Рик Симпсон, али то ништа не умањује квалитет текста. СЛОБОДА ЗА БИЉКУ – КАНАБИС ЈЕ ЛЕК !

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *