Јован П. Брајовић
Српска књижевност и језик, 05
Књижевност и медији у настави 2012. године
Ментор: Миодраг Павловић
Литерарне референце у садржајима популарне културе: роман „Паклена Поморанџа“ – Кјубриков филм „Clockwork Orange“ (1971) – South Park сезона 14, епизода 11 „Coon 2 Hindsight“

Датум: 30. јун 2014. године

  У овом раду приказаћемо како се једно литерарно дело преобликује у филмској уметности, а онда и како други садржај популарне културе користи то уобличавање да пренесе своју идеју, са намером користећи исте технике и поступке.
Роман „Паклена поморанџа1“ доживео је своју врло успешну екранизацију 1971. године у режији Стенлија Кјубрика. Овај филм је одличан пример како једно литерарно дело добија свој нови облик када проговори филмским језиком, у другој врсти уметности. У овом раду обратићемо пажњу само на једну упечатљиву сцену.
У роману, она започиње петим поглављем (стр. 46). У њој главни јунак Алекс одржава своју позицију вође у банди агресивним нападом на остале чланове. Окршај се, у литерарном свету, антиципира сном, што је један од општих, литерарних начина да се предвиди будућа радња. Алекс сања како је Тим, један од чланова банде, преузео улогу вође, а Алексов отац има још даљу антиципацију догађаја, он види и Алексов крај, пораз у крви. Ипак, Алекс се не обазире на предвиђања („Ali snovi znače baš suprotno, rekli su mi jednom“2) А онда, када изађе из стана и сретне се са својим „пријатељима“, Тим и Туп се буне против његовог вођства. Алекс привидно пристаје на њихове нове услове и идеје, ублажавајући своје суверено вођство, али када се нађу на улици, он својом бритвом задаје повреде Тиму и Тупу. Оно што је битно у овој сцени је Алексов унутрашњи монолог током хода улицом. Он увиђа да му је позиција угрожена и одлучује се на напад када чује, кроз отворени прозор возила које пролази, само два такта Бетовеновог виолинског концерта. Њихова борба је описана динамично, кратким реченицама, са ономатопејским дочаравањем звукова оружја. Такође, доминантани су и гласови јунака, довикивање и урлици. После борбе, Алекс је агресивношћу одржао доминацију. Седе за једним столом „Војводе од Њујорка“ и пију бренди.
„Na kraju ja rekoh Timiju: – Sad smo ponovo tamo gde smo i bili, zar ne? Sve je opet kao pre i sve je zaboravljeno?
– U redu u redu – reče Tim. Ali stari Tup je još uvek ratoborno mrmljao.3
У филму, у тридесет и четвртом минуту, одиграва се сцена описана у петом поглављу романа. Видљиве су сличности са романом, али и битне разлике. У филму, јунаци шетају каменом обалом марине, Алексов унутрашњи монолог је идентичан, (коришћен је литерарни поступак несвојствен филмском језику), он у себи изговара исте реченице из романа, али разлика је у извору инспирације. Док је у роману то био звук само два такта Бетовеновог виолинског концерта из аутомобила у пролазу, у филму јунак каже да му је инспирација дошла од звука стереа са нечијег прозора на коме се чула иста музика. То мотивише појачавање Бетовенове композиције која постаје једини, доминантни звук, врло наглашен, током њиховог обрачуна. Борба је другачија, не само у избору реквизита (Алекс користи палицу и нож), већ и у утиску који та борба оставља. Због доминације музике и успорености филма, све изгледа као нека игра, балет, иако је борба у истој мери окрутна и агресивна. Нема динамичности као у роману, борба је дочарана гласноћом музике и успореношћу филма. Крај борбе је у кафани, као у роману, за дрвеним столом јунаци пију бренди и воде приближно исти дијалог:
„Well, now we’re back where we were. Just like before, all forgoten? Right right right?“
„Right.“, одговарају поражени.
У анимираној серији Саут Парк, овај филмски образац је коришћен врло оригинално и осмишљено. Редитељи епизоде се наменски позивају на ову филмску сцену, али она носи другачије значење. Док је Алекс главни јунак, онај са којим се публика поистовећује, у серији његову улогу преузима Картмен, увек негативни јунак, онај чија је негативност извор хумора. Такође, преношењем сцене насиља у раван дечијег света, у којем и делују јунаци Саут Парка, постиже се и доза хумора која није заступљена ни у роману, ни у филму.
Тренутак обрачуна је пресликан из филмске адаптације дела, само што се јунаци налазе на улици, као у роману, а не на обали. Картменов унутрашњи монолог, који прави референцу са Алексовим премишљањем поводом доминације у групи, овде постаје извор хумора, јер овај јунак има искривљену слику о свету, он види себе као позитивног јунака и зато, без повода, дакле без инспирације музиком, напада два члана дружине. И у овом случају је доминантна Бетовенова музика потпуно исто употребљена као у филму. Редитељи користе и истоветан филмски поступак: успорава брзину филма па све добија облик неке плесне игре, али у овом случају, када се познаје референтност према филму, то изазива смех. Оригиналност редитеља Саут Парка се огледа и у наставку епизоде. Као у роману и његовој екранизацији, јунаци су после борбе приказани за столом, а главну реч води доминантни, најагресивнији јунак. Оно што је смислено, то је да су сада јунаци у неком ресторану брзе хране, седе за једним столом и пију милк-шејк. Картмен изговара исте речи као и Алекс, а поражени потврђују као у филму.
Роман, као и већина књижевних дела, има мањи број публике него телевизијска серија која има милионско гледалиште. Занимљиво је да редитељи такве серије, серије која је намењена широким масама у свету, ипак користи један артистички материјал као извор цитатности. Кјубриков филм „Паклена поморанџа“ је један од најуспелијих филмова светске кинематографије, а вероватно и најбоља екранизација једног књижевног дела. Тема коју обрађује, начин на који је остварен као и сам филмски израз, није намењен широким, телевизијским приказивањима. Баш у томе се огледа оригиналност редитеља Саут Парка: они су употребили не тако познат извор да дају дубљу поруку сцени која је разумљива и без познавања референце, али за особу која уочи и схвати везу, значи много више, јер пружа већи естетски ужитак. Откривање оваквих веза је свакако посебан доживљај за свакога ко уме да цени креативан уметнички израз.


1 Сви наводи из дела вршени према: Entoni Bardžins – Paklena pomorandža, Filmovani romani/Voloder, 1995. godine
2 str. 47.
3 str. 53. 

Share on Facebook0Tweet about this on Twitter0Share on Tumblr0Share on Google+0Pin on Pinterest0Email this to someonePrint this page

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *