Iskoristio sam Bluzdogovu posetu kao povod za razgovor o novom spotu beogradskog benda Dingospo Dalija koji je nedavno objavljen. Odbio je da mu skuvam kafu, već je iz ranca izvadio dva staklenca. Nije hteo ni da puši sa mnom, ali meni su tanki kolutovi dima igrali pod svetlom sa ekrana lap-topa. Razgovarali smo o Beogradu, o spotu, o životu…

  Andrea Kane: Poslednji put kad smo ovako pričali, rekao si mi da očekuješ da se nešto pokrene. Evo, sada si režirao i snimio drugi spot za „Dingospo Dali“, pa me zanima da li je to ono na šta si mislio?
Bluzdog: Pa i jeste i nije. Nisam imao neku jasnu viziju kako bi to trebalo da izgleda, ipak sam ja i dalje nov u ovoj priči, ali kada su me ovi iz benda pozvali i rekli mi da imaju dobru kameru za snimanje i da hoće da rade novi spot, pristao sam bez razmišljanja. Ovako nešto sam priželjkivao… Bilo je stvarno jako zabavno smišljati sve scene i pripremati se za snimanje, ali je sam proces snimanja, a pogotovo montaža, bio jako naporan. I u fizičkom i u psihičkom smislu.
AK: Kako to misliš?
B: Pa sve smo snimali u Beogradu, a ja tamo nisam bio godinama. I ne znam više toliko dobro lokacije. Ono što sam ja imao u glavi, moja sećanja na neke štekove i prizore iz Beograda, to je sad sve drugačije. Otišao sam u jednu ulicu gde je trebalo da snimimo šetnju, sećao sam se tog stepeništa sa velikim, baš onako debelim gelenderima, a sad je tamo neki solarijum. I sve šljašti, potpuno je drugi fazon. A tako sam se ispalio za još jedno desetak lokacija, pa smo većinu scena snimali po nasumičnim lokacijama koje smo nalazili usput. To mi je bio prvi problem, jer u mojoj glavi je sve to bilo mnogo bolje. Malo mi je bilo čudno, jer sam ja imao viziju kako spot mora da izgleda, a onda dođeš na scenu i vidiš da nema pola stvari koje bi učinile spot i priču u njemu onim što jeste.
AK: Daj neki primer, šta je bilo problematično?
B: Na primer hteli smo jednu scenu u kojoj junak prolazi ulicom, a na drvetu je gomila kaveza za ptice. Tu sam sliku imao u glavi, jer sam hteo da vizuelno prikažem sve te strahove koje junak može da nosi u sebi. Ispostavilo se da uopšte nije lako naći ni 5 kaveza za ptice, a kamoli neki veći broj, tako da smo na kraju imali samo jedan mali, vrlo ukrašen kavez koji je poslužio u jednoj sceni. Ali spot je u samom startu izgubio tu nadrealnu scenu na koju sam mnogo računao. To me je navelo na razmišljanja koliko zapravo moram da ograničavam svoje ideje, jer nemam uslove da ih ostvarim. Ali ne kažem da je to nužno loše, to samo znači da na drugačiji način razmišljam o sadržini spota i onome što ću predstaviti. Planiranje je neophodno, ali i opasno. Zapravo je jedna od najboljih scena u spotu snimljena potpuno neplanirano.
AK: Na koju scenu misliš?
B: To je ona pri kraju, kad Ogi stoji na nadvožnjaku i gleda kolonu vojnih vozila [02:52]. Taj dan smo ovde oko Studenjaka hvatali neke kadrove i u jednom trenutku je naišla kolona vojnih vozila. Kao da je beskonačna! I išla je ka nama pa sam postavio kadar i snimio ceo prolazak. Ljudi su stajali po mostu i mahali vojnicima, a oni su otpozdravljali kao po zapovesti. Uhvatili smo jedan istorijski trenutak, jer su sva ta vozila kasnije bila na vojnoj paradi. Mislim da je spot bogatiji zbog toga, jer ima jednu neponovljivu scenu… sva ta mašinerija, gomila starog gvožđa našminkana za paradu… Kao u filmu, falilo je samo cveće da se baca pred njihove točkove…
AK: Da li ste imali još takvih iskustava na snimanju?
B: Bilo je svega… Ovo mi je prvi put da sam radio sa nekim glumcem tako dugo. Srećom, Ogi [Ognjen Popović] je sjajan čovek za saradnju. Pun je razumevanja i jako je strpljiv, uvek me pita šta želim i kako to treba da izgleda, ali ne moram da mu pričam u sitne detalje, dovoljno je da mu opišem atmosferu i kakav osećaj treba da izazove scena, a onda on svojom glumom izazove takav efekat. Jako je eskpresivan, to mi se sviđalo na njegovom licu. Mene malo opterećuje rad sa drugim ljudima jer osećam neki pritisak. Mislim, ne kao da me neko smara i nešto traži, ali postoji očekivanje, a to ne daje puno prostora za igru.
AK: I u ovom spotu primećujem tu igru sa bojama…
B: Ovde je to rađeno znatno promišljenije. Trudio sam se da svedem broj efekata i tehničkih manipulacija na što manji broj. Crno-beli delovi spota su zapravo snovi, to sam video kod Tarkovskog. Postoje deonice u kojima su boje normalne, to je objektivna slika sveta, a u onima u kojima je istaknuta crvena, to je perspektiva samog junaka. Ta crvena bi trebala da bude napetost u njemu, ti strahovi koji se gomilaju. Pošto se prepliću ti delovi u različitim kolorima, onda se na kraju ni ne zna šta je bio san, a šta ne. Ipak, ona scena sa kolonom vojnih vozila, ona je bez ikakvog efekta, a meni izgleda potpuno nerealno. Bilo je tu i nekih scena koje nisu ušle u konačnu verziju, a meni su se sviđale…
AK: Kad si to pomenuo, zanima me kakav je odnos benda prema spotu? Zapravo, kako ste se dogovorili oko samog spota?
B: To iskustvo mi je bilo najznačajnije i najmučnije… Tada sam prvi put upoznao ostale članove benda, pa nisam imao toliko slobodan odnos sa njima… Ono što sam im ispričao kao osnovnu ideju spota, prihvatili su i dali su mi punu slobodu. Ali kada sam im poslao prvu verziju spota, imali smo dosta sporova oko nekih scena, kako šta treba da izgleda. Ja sam imao viziju da je moja ideja najbitnija i da ono kako ja vidim vizuelni izraz pesme ne sme da se menja, jer čitava ta struktura onda pada u vodu… Iz ove perspektive verujem da sam bio kreten, jer nisam pristajao na kompromis, braneći se da je to moj umetnički izraz… Ali posle sam uvideo neke stvari, pa sam uradio najbolje što sam mogao na osnovu onoga što su oni želeli. Jednostavno je glupo da ljudima koji su sebe potpuno uložili u bend i muziku koju prave kažem kako sam ja nešto zamislio na osnovu njihove pesme… Meni je ovo na kraju krajeva hobi, a njima je muzika život i realno je njihovo mišljenje važnije nego moje. Kapiram da sam tad svesniji i tolerantniji, a samim tim i spremniji za saradnju sa drugim ljudima.
AK: Pošto kažeš da ti je ovo hobi, koliko uopšte vidiš svoje spotove kao umetničko delo?
B: Pazi, meni je ovo hobi, jer ja imam svoj posao u radionici od kojeg preživljavam. Kad bih živeo od spotova, ne bih to gledao kao na neku razonodu, nego bih radio na tome, nemam pojma, učio bih fazone, usavršavao bih se, napredov’o bih, kapiraš? Ovako, svaki put snimajući nešto novo naučim po neku stvar, provalim nov fazon u montaži, pregledam neke tutorijale na Jutjubu… Ne znam šta da kažem za to da li je to umetnost. Meni je sve jedno kako ćemo to da nazovemo, ja znam koliko sebe dajem u to, a znam i koliko mi je drago kada drugi nađu nešto u tome. Možda ću za deset godina uraditi toliko spotova da će se već prepoznati moj pečat i to umetničko u njima, ali za sada mogu samo da kažem da je sve što je prikazano u spotu tu sa razlogom. Ili ima svoju vezu sa tekstom ili neku unutrašnju logiku sa videom. Na primer ona scena sa fasadama. Mislim da je to jedna od najboljih scena koje sam snimio u životu, iako i ona ima svoje slabosti. Snimali smo je na parkingu Maksija u Sarajevskoj i jebi ga, svaki čas prolaze ljudi, ne možeš da uhvatiš nijedan trenutak čistine, neka baba nas gleda sa terase, ljudi pitaju šta snimamo, čudno je… Za mene je ta scena važna jer je to bio moj strah kad sam studirao. Ja sam dete iz provincije, a kad sam došao u Bege, sve te zgrade su me stvarno plašile. Tripovao sam se stalno da ću da zalutam, da ću da se izgubim. Zato idu ti fleševi fasada dok se junak okreće i pada na kolena… Meni je ta scena jako upečatljiva, a leže savršeno na solo…
AK: Meni je zapalo za oko kako svaki čovek koji se pojavi u spotu ima nešto specifično, neki predmet koji ga vizuelno karakteriše. Jesi li to namerno uradio?
B: Da, to je bilo namerno… zapravo, spontano je došlo do toga, ali onda sam vremenom shvatio koliko predmeti dopunjavaju likove. Svaki od njih ima nešto da možeš da kažeš – e onaj lik sa klavirom, ili glavni junak sa koferom… Ja nisam neki poznavalac književnosti, ali mi se jako svidelo kad mi je Ogi rekao kako izgleda kao junak iz Kafkinog romana. Pogotovo u onom delu na početku, kada se ne vidi da je taj sako zapravo šaren, što junaku daje neki komičan ton, ali u odnosu sa onim likom sa počekta, ima neku tragičnost, pa je nekako crnohumorno… Ne znam, previše puta sam gledao spot da bih znao šta sam planirao, a šta na kraju vidim u njemu, ali znam da sam generalno zadovoljan tim iskustvom i da verujem da će sledeći rad biti još bolji. Uviđam i sam kako napredujem i kako me ovaj poziv sve više uzbuđuje.
AK: Imaš li sada neke planove za naredni period?
B: I dalje ne planiram ništa, ali već vidim neke mogućnosti koje se javljaju. Počeo sam opet da nosim kamericu gde god da krenem, pa uhvatim nekad sebe kako snimam nešto što mi izgleda kao da bi išlo uz neku pesmu koju slušam tih dana… Mislim da ću početi sam da se javljam bendovima koji prave muziku koja mi se sviđa, pa ono, možda bude neka saradnja… i ti isto, ako znaš nekoga, slobodno me preporuči. Radim za pivo i smeštaj! (smeh).

 

https://youtu.be/5PF6F0hO_ts

Razgovor vođen: 03. 12. 2014. godine

Share on Facebook0Tweet about this on Twitter0Share on Tumblr0Share on Google+0Pin on Pinterest0Email this to someonePrint this page

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *