Em

Боже мили, чуда великога
лежи јунак у зеленој трави.
Књигу чита, па сузе брише,
драге нема нит ће да се јави.
Прекрио је облак дворе њене,
неста Сунца нестаде и среће.
Однеo је црни ветар негде,
однеo је вратити се неће.

Паше јунак своју сабљу бритку,
миче усне заклетве се сећа.
Види њене нежне руке беле,
косу златну нељубљена уста.
Јаше коња низ поље големо,
добра коња у добра јунака.
Наћи ће је где год да се скрила,
наћи ће је само да је жива.

Ноћ је пала у дворе кад стиже.
Пита слуге, пита стару мајку:
„Казујте ми где је љуба моја,
љуба моја неношено злато!“
Мајка плаче у лице га љуби:
„Мили сине, отишла је вечно.
Где је она ту нога не крочи
нема моста између два света.“

Луд од бола коња гором ломи
кад крај воде наиђе на виле:
„Сестре виле, кажите ми тајну
како да је још једанпут видим?“
„Твоју љубу узео је ветар,
однео је где нога не крочи,
већ ти једи од црвена плода,
наћи ћеш је на другој страни.“

Пређе јунак преко воде живе,
нађе драгу на другој страни.
Ал’ то више није њено лице,
њене усне, нити златна коса.
Говори му неким туђим гласом:
„Иди назад, биће већа штета
Мене никад пољубити нећеш
Нема моста између два света.“

Muzika: Astor Lajka
Tekst: Stefan Pas

 

Share on Facebook0Tweet about this on Twitter0Share on Tumblr0Share on Google+0Pin on Pinterest0Email this to someonePrint this page

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *