Бојани Раденовић

  На папиру је моја усправна биста, са погледом упртим у читаоца, а једна шака је подигнута у висини браде и држи пенкало, скиптар мога царства.
На глави је свијено птичије крило од косе, разбарушено јер су праменови преплашени оштрим загрљајима маказа. Понека нит, расплетена чешљем металних чивија писаће машине, крије се у заклону уха. Дугачки зулуфи носе сећања на часове математике и казне.
Моје чело, та глатка кост незаборава, изникло је из саме лобање првог међу нама. Очеви и оци, сви заједно сложени у тврди повез над мојим очима, један преко другог као странице у књизи, сведоче о годинама које су протекле до овог тренутка, тренутка кад се моје лице у папиру осликава. И млада је кожа затегнута преко њега, ружи је тек једна мања бразда, отисак дугих, намрштених читања Библије (Авраам роди Исака. А Исак Роди Јакова.) и ожиљак међу обрвама, ближе десној него левој, успомена на детињство.
Очи гледају у читаоца. Те плаве псеће очи што љутито гледају из четвртог пасуса никад се не смеју. Лево око пита за судбину Текста, а у десном се острва граде и у јатима расељавају. Тек под једним искошеним углом оне су зелене, и тад је лево попут слова О, а у десном се браонкасте лађе стане у доку зенице.
Читалац ће се питати, док пажљиво гледа моје лице: шта је то са тим носем? Да ли је то раблеовски утицај па га је писац надувао у зрелу, ружичасту крушку, или је пак то Гогољева школа, па та грбина сведочи о изокренутости његовог тела – што је нос већи, то је мушкост мања? Да ли је у томе скривено значење аутопортрета? Осликао сам на корену носа и два тамна отиска од наочари, белег изабраника који је за књижевност жртвовао очи од овог света.
Али пажљиви читалац ће се задржати на устима. Тек кад запази тај благи осмех у десном углу, ту танану назнаку ироније, са меканом мистеријом Ђoкондиног смешка, онда ће осетити праву нелагоду. Усне, тамне од мастила, те тамне крви у њима, дају поретрету сабласан изглед. Читалац ће бити збуњен да ли је то ауторова намерна манипулација текстом или су те нежне усне заиста црне боје. Чини се да човек таквих усана не може да љуби ишта живо. На њима се познају дубоки усеци од срицања боних речи. И мада изгледају пожељно, линија међу њима је чврста и нема тог слова које би их раздвојило из пољупца.
Ретка брада сенчи оштре кости вилице и спушта се све до грла. Ту се додирује са линијом црне кошуље закопчане до последњег дугмета. Моја одећа одудара од беле позадине попут негатива, али то је промишљен поступак аутора јер се тако кожа чини светлијом и тањом. На том врату нема масних трагова од страствених ноћи, нема ни отисака женских прстију.
Десна шака је подигнута нешто изнад рамена и држи пенкало као свеци на фрескама своју задужбину. Надланица је однегована и види се по текстури коже да те руке нису често запињале. Палац подупире пенкало, а прсти су нанизани око његовог усправног тела. Оштри врх, на којем се назире кап мастила, стоји у равни са уснама.
Најпажљиви читалац, загледан у аутопортрет, поставиће себи питање: Има ли овог човека ван књижевности?

*

  По библиотеци шетају студенти књижевности, са накриво насађеним береткама и шеширима, и разгледају експонате. Један застаје пред причом и сагиње се тек да прочита наслов са корице: Стефан Пас, Аутопортрет са пенкалом у руци (без наочара), мастило на папиру, 2014. године.
„Е, овај мало личи на оног колегу!“, добаци осталима, на шта се они окрену и незаинтересовано прелете погледом преко рада.
Са неколико корака удаљености речи и пасуси се споје у велелепни аутопортрет, скоро незанимљив.

 

Share on Facebook0Tweet about this on Twitter0Share on Tumblr0Share on Google+0Pin on Pinterest0Email this to someonePrint this page