„Brisel“ blista

  Bio sam u Gornjem Milanovcu te večeri kada je „Brisel“ imao premijeru. To subotnje veče u „Retru“ se pušilo od nastupa „Kiza bluz benda“, a ja sam sedeo za šankom pored Bluzdoga i iščekivao kada će spustiti platno i pustiti spot. Razmišljao sam o tome kako nikada nisam čuo da se neki muzički video za rokenrol pesmu iščekuje sa takvim žarom. Zaboravili smo da se radujemo tuđem uspehu i tako olako prelazimo preko tuđeg truda da je za mene bilo pravo iznenađenje što se toliko ljudi okupilo da vidi premijeru jednog spota. Gromoglasan aplauz je pozdravio prvi kadar.

A onda je projekcija stala. Bluzdog se samo nasmejao i otpio još piva iz staklenca.

„Ne radi im internet kako treba…“, rekao je.

Pustili su spot iz početka, na slabijoj rezoluciji, ali se opet prekinuo posle uvodnog dela. Mene je uhvatila nervoza, kao da nešto od mene zavisi, kao da sam odgovoran. Konačno, posle ogromnog aplauza, spot je krenuo, iz trećeg puta.

I bilo je to šest minuta bioskopa u jednom malom lokalu u Gornjem Milanovcu. Tada sam opet osetio da prisustvujem nečemu istorijskom i velikom, pa mi se javila ideja za tekst na mom blogu. Već sam pre toga pogledao spot, Bluzdog mi ga je poslao, pa sam mogao da obratim pažnju na lica u publici, na njihove gestove i komentare. Nekome se otelo kako je glumica lepa, neki klinci su se smejali na scene stop animacije, a jedan pripit lik, razgolićen do pasa, stajao je na barskoj stolici uz sama ulazna vrata i pevao čitavu pesmu.

„Sviđa im se!“, rekao sam Bluzdogu.

On je sa olakšanjem klimnuo glavom.

  Kasnije te večeri, pošto je popio mnogo piva nazdravljajući sa svakim iz lokala, odvezao sam ga kući u njegovim kolima. Zatekla me je ista prazna soba, samo krevet, sto sa računarom i do njega polica sa projektorom uperenim u ne toliko belo platno na zidu preko puta kreveta. Bluzdog se svalio u posetlju, a ja sam seo na rasklimani brodski pod.

„Pusti spot…“, promrmljao je sa licem u jastuku.

Crveni kišobran se ocrtao na platnu.

„Je l’ mogu da te pitam nešto?“, okrenuo je lice ka meni.

„Možeš.“

„Ali da mi odgovoriš iskreno.“

„Naravno!“

„Šta misliš o spotu?“

Andrea Kane: Znam sigurno da mi se sviđa to što se vidi da ima svoju priču koja ima veze u pesmi, ali ih na neki način nadilazi. Ja imam neko svoje tumačenje teksta, a primećujem da se nešto od toga nalazi i u tvom doživljaju. Sviđa mi se što je junakinja žensko i što ovako lepo izgleda na snimku…

Bluzdog: Brate, Maja je manekenka na nekom takmičenju [Look of the year 2014] u Italiji…

AК: Znam, rekao si mi…

B: I mnogo je kul! Mislio sam da će biti nabeđena manekenka, a ona je bila tako jebeno kul… I znaš koliko dugo smo mi ovo snimali, pogotovo ove scene u šumi… ona je danima dolazila na snimanje i cimala se, iako od toga nema nikakve koristi. Brate, ona je poznata manekenka i ne treba joj ovo ni za šta… A ipak je uradila i ja je strašno cenim zbog toga…

AK: Da se nisi ti malo primio, a?

B: Ma jok! Mator sam ja za nju… Mislim, naravno da mi se sviđa, ali ne samo u tom smislu… Ona je i uživo lepa, ali ove scene što smo snimali na ulici, samo ona i ja, ne možeš da veruješ kako je na nekim snimcima prelepa… ja sam danima gledao te snimke! Mogu da ti pustim da vidiš. Ono kad se smeje je samo jedan delić koji sam ubacio, a imao sam bar deset krupnih kadrova na njeno lice kada ona prosto sija!

AK: Brisel blista pod kišama…

B: Prelepa je… ali mi je najbolje od svega što je imala toliko strpljenja… brate, ona radi sa profi fotografima iz celog sveta, a ja, jebeni mentol koji zaboravim bateriju za aparat ili loše namestim kadar pa moramo sve opet da radimo… i nijednog trenutka mi nije rekla nešto loše, nije se bunila za moje ideje, bila je tako kul…

AK: Vidim da si i ovde iskoristio predmet kao obeležje junaka.

B: E da, to smo pričali i prošli put… Jednostavno, kada sam prvi put čuo pesmu, znao sam da želim kišobrane u njemu… Ne znam da li sam ti pričao, ali ovo je prvi spot za koji sam pisao detaljan scenosled. Ima tu mnogo scena koje nisu snimljene jer nismo dobro isplanirali ili je nešto krenulo naopako… Ali kišobrani su od početka u priči.

AK: A njen je zatvoren zbog teksta pesme, zar ne?

B: Da! Ti si mi jednom rekao nešto o tome, sad se ne sećam… ali fora je što nigde nema kiše i onda kišobran nije više predmet koji služi svojoj svrsi, kapiraš, nego ima nešto od značenja za samog junaka… kapiraš me? Svi nose otvorene kišobrane a ne pada kiša, jedino ona nosi zatvoren. Kad bi padala kiša, drugi ljudi bi je gledali čudno sa razlogom, ovako ona se izdvaja u pozitivnom smislu, a svi drugi su u nekoj negativnosti. Još nose crne kišobrane… Mislim, ima ona dva kadra gde nešto pada kao kišica, ali to sam ubacio jer su mi rekli, ali mislim da ne šteti toliko ovoj ideji… Ona je zbog toga taj srećan čovek, a svi drugi su drugačiji od nje i zbog toga je onako gledaju…

AK: E nije mi jasan taj raspored scena, kad se šta zapravo dešava?

B: Pa pazi… to sam pokušao da rešim time kako ona izgleda. Na početku spota je vesela, sveža, nasmejana, ima karmin, baš onako… A kasnije sve je sjebanija. Imaš kadrove gde se vidi da joj je šminka razmazana. Jedno utiče na drugo… ona poslednja šetnja, pošto su je prekrili kišobrani, zapravo je njen odlazak od nje same. I kad stigne pred zid, odatle kreće ona prva scena… kapiraš me?

AK: Ne baš…

B: Prva scena u uvodu spota je zapravo nastavak poslednje scene, samo je puštena unazad. I zato je kišobran u boji, a sve drugo je u mraku, jer je to trenutak kada i ona postaje kao drugi – otvara kišobran, nije više srećna, kapiraš? Udarila je u zid, nema dalje. A pre poslednje scene imaš onaj odlazak, ono dugo hodanje…

AK: Okej, znači hronologija je pomešana…

B: Pa da… Mislim, to može da se gleda i kao greška, ali jebi ga… Ne možeš da veruješ koliko me je ovaj spot iscrpio. Dao sam se toliko u njega, od planiranja, do cimanja za neke objekte gde je trebalo da snimamo, pa sve do scenografije… I na kraju nije ispalo onako kako sam zamišljao… Ona scena kada ljudi idu na nju – tu je trebalo da bude makar pedeset ljudi da bi to izgledalo kako sam zamislio. Ovako je mnogo drugačije… ne znam kako je drugima, ali meni se ta scena čini neubedljivom i to me ubija. Ali bilo mi je najbitnije da bend bude zadovoljan. To sam naučio od prošlog puta, moram da napravim kompromis jer je nekome to mnogo važnije nego meni… Imala je jedna scena koja je odgovarala onim stihovima „mehanička smrt“… Snimio sam predivan kadar pod ringišpilom kao nekom mehaničkom, svetlećom krošnjom! Keve mi, ne bi verovao kako dobro izgleda taj kadar. Ali oni su odlučili da ga izbacimo, i eto… Mislim, nije to uticalo na kvalitet samog spota, ali meni je u glavi i dalje ta scena i drugačije vidim ceo spot.

AK: Mora da prođe malo vremena pa onda da ga pogledaš opet, objektivnije… A i da čuješ komentare ljudi…

B: Ma ljudi će ovde da ti kažu sve, samo ne ono što misle. Čuo sam u prolazu dvoje kako pričaju, dečko kaže devojci kako ima neki kadar gde se ništa ne dešava ne znam koliko dugo… šta treba da se dešava? Zašto ljudi gledaju spotove ili bilo šta drugo sa nekim svojim očekivanjima kako to treba i mora da izgleda? To me je tako usralo, jer sigurno oni nisu jedini… Ja nisam pravio spot da opišem tekst pesme, nego jedno sa drugim… ono… imaju zajedničku ideju. Spot daje neko novo značenje pesmi, kao što bez pesme spot ne bi mogao da funkcioniše. Možda ja serem, ali stvarno mislim da spotovi treba da funkcionišu po zakonitostima filma i muzike. U njihovom spoju! Na primer ritam pesme, dominantni zvuk, prelaz u pesmi, pevanje, sve to mora da bude usklađeno sa dužinom kadra, a onda i sa onim šta je u kadru i zašto je baš to… Vidi ove scene… [03:41-04:07] Je l’ provljajueš kako se kadrovi smenjuju na doboš? Pa onda je ovde duže zbog solo gitare, pa ga opet vrati u isti ritam, a onda su sve kraći kadrovi da bi puklo onim prelazom i onda u refren… mislim, meni je to bitno, ja to primećujem jer verujem da tako treba da funkcioniše spot, kao video napravljen po muzici, ali da ne bude banalan kao ono na „Tjubu“ kad prave slajdšou, pa ovaj u pesmi kaže cvet, a pojavi se slika cveta, ili reč ljubav, a ono neko odvratno srculence i neki smajli i ne znam šta…

AK: Slažem se i razumem šta mi pričaš. Vidim da si razmišljao o tome…

B: Brate, ja pričam da mi je ovo hobi da bih zaštitio sebe od prevelikih očekivanja, a zapravo ne bih voleo ništa drugo da radim osim ovoga. Samo kad bih mogao da snimam spotove za muziku koja mi se sviđa, koja me uradi na neki način, to je jedino što mi treba u životu. Radim u onoj jebenoj radionici, samo gledam kad ću sebi šaku da odsečem na cirkular, jer samo mislim o kadrovima i kako bi neka scena išla uz neku pesmu… Ovaj spot sam snimao sa tako dobrom kamerom da sam mogao da vidim koja je razlika kad imaš opremu i kad znaš da je koristiš… bukvalno sam se igrao i provaljivao fore i ispalo je ovako… Moram da se iscimam da nabavim svoju kameru i stalak, o tome maštam neprestano… Znaš kakve bih spotove snimao!

  I kao da je umoran od tih želja, glava mu je pala na jastuk i kroz pet minuta već je hrkao. Pogledao sam spot još jednom, završio cigaru i odvezao se kući. Noć je bila vedra, a ja sam neprestano priviđao kišobrane kako se dižu i spuštaju duž ceste.

Razgovor vođen u noći 09. 5. 2015. god.

 

Share on Facebook0Tweet about this on Twitter0Share on Tumblr0Share on Google+0Pin on Pinterest0Email this to someonePrint this page

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *